Позоришна
презапосленост: Вања Ејдус, глумица
Борим се са Шекспиром Јулија није
написана као јак, изразити карактер, већ као дубока емоција,
мисао, као чиста љубав
Београдска публика са нестрпљењем ишчекује премијеру
представе „Ромео и Јулија” Вилијама Шекспира у режији Иване
Вујић, која ће бити изведена 7. новембра на сцени „Раша
Плаовић” Народног позоришта. Сензибилна, крхка глумица Вања
Ејдус појавиће се у лику Јулије, док је улога Ромеа поверена
Ненаду Стојменовићу. Вања Ејдус дипломирала је
глуму на Факултету драмских уметности у Београду, у класи
Гордане Марић. Имала је срећу да, већ на почетку каријере,
добије неколико занимљивих улога у различитим београдским
позориштима. У матичном националном театру већ је остварила
лик Хасанагинице, а у Гетеовом „Фаусту” улоге Маргарете и
Човечуљка – хомункулуса. На сцени Звездара театра је пре
неколико дана у мелодрами „Плава Јеврејка”, босанској
верзији приче о Ромеу и Јулији, тумачила је главни лик
заљубљене девојкеМирјам.
За разлику од
многих младих глумица које маштају о улози Јулије, ова Шекспирова
јунакиња Вам, чини се, никада није била претерано интригантна... – Од разних женских улога које постоје у литератури, Јулија није
била међу првима коју сам прижељкивала да играм. Склонија сам
улогама више обојеног карактера, које су ми се чиниле изазовнијим.
Међутим, и Јулија је врло интригантна и инспиративна за рад, као и
свака Шекспирова хероина. Она није написана као јак, изразити
карактер, већ као дубока емоција, мисао, као чиста љубав, и Шекспир
оставља простор да се у оквиру те идеје машта и прави лик, личност,
да се игра много тога. То је јако узбудљиво и нимало лако. Како емотивно препознајете ликове које тумачите? – Када кажем да морам да препознам лик који намеравам да радим,
не мислим на сличности са самом собом, већ на емотивно разумевање
улоге коју треба да тумачим. Ако је емотивно не схватим, не знам шта
треба да играм. Могу да разумем околности, ситуације, поруку, али
ако не схватим шта су емотивни покретачи лика јако ми је тешко да га
представим. Нисам, наравно, имала дилему да ли да прихватим улогу
Јулије, јер се такав изазов не одбија. Шекспира до сада нисам
играла, па је и он био изазов: ухватити се укоштац са тако великим
писцем. И сада се, ето, боримо Шекспир и ја, откључавам га,
осмишљавам, одговарам на његове загонетке. Из које временске визуре ћемо Вас гледати у лику Јулије? – Не постоји временска дистанца. Само данас и сада. Живим у овом
времену и размишљам из овог времена. Мислим да је то једини начин да
се одигра нешто уверљиво. И да то једино занима публику. Тврдите да сте особа модерног сензибилитета којој одговара
савремена европска драматургија. Да ли сте после рада на представи
„Ромео и Јулија” променили мишљење? – Одговара ми савремена европска драматургија и јако волим да је
играм, али никада нисам рекла да ми не одговара класика. Једно не
искључује друго. Ствар је само у томе што сматрам да се и класика
треба промишљати из данашњег сензибилитета. Како другачије? Не могу
да тумачим Шекспира из главе глумице из 16, 18, или 19. века. Време
се мења, осећајност се мења, изрази. Не знам шта значи реч модерно.
То ми звучи јако уопштено. Знам шта значи истинито. Истинито је
модерно.
Док сте спремали улогу девојчице у комаду „Драги тата” у ЈДП
неколико пута сте одлазили у поправни дом, како бисте што
оригиналније остварили овај лик. Како сте „градили” Јулију? – Поправни дом ми је био потребан због социјалног окружења које
не познајем. Лик девојчице у комаду „Драги тата” је ауторка Милена
Богавац толико добро написала и описала, тако да ми је било јасно
како мисли, хода, шта у ком тренутку осећа. Јулија је нешто сасвим
друго. За њу ми није потребна инспирација те врсте. Јулију треба
„освајати” и тражити у себи, по себи, у разговору са колегама,
редитељем, на пробама, у мраку... Не у болницама, поправним
домовима, лудницама, улицама, пијацама. Љубав није присутна на
сваком кораку. Она се мало теже проналази, на жалост. Припадате групи јако ангажованих глумица. Да ли вам је заморно да
се трансформишете из вечери у вече? – Не мислим да треба све прихватити, али ни да треба бити
превише избирљив. Сматрам, и то сам научила од оца, да само радом и
сталном вежбом и тренингом глумац може да напредује, да расте и да
постоји. Повремено нешто и одбијем. На срећу, нуде ми углавном улоге
које је тешко одбити. Ново време доноси превагу компјутерске и друге технике. Већ је
могуће направити виртуелног глумца. Да ли се бојите за своју
професију? – Апсолутно не. Живог глумца је немогуће заменити. Позориште је
одувек постојало и увек ће постојати, надам се. Можда ће променити
облик, форму, али суштина ће остати иста. Зашто људи и даље иду у
позориште поред толиких филмова? Зато што уживају у лепоти живог
тренутка, у том ритуалу. Реч виртуелно већ говори довољно.